Let jednog zmaja

 Nikada neću znati žeđ bedara da utolim,

po strunama ne znam da koračam,

suviše grubo izgledam.

Volim čuda proizvedena iz omamljenosti,

kad svest izgubim,

znam gde sam,

tamo gde nije mrak i mogu da vidim.

Moja ništavila su moje kreacije

drugog univerzuma.

Moj alter ego tka priču u ćilime.

Da li da joj život konačno udahnem?

***

Kristalno jutro pod kapuljačom od sivog pamuka

isijava kad pogled sklonim

mami mirise u moje nozdrve preosetljive na kukavičluk.

Viseće svetlo sa plafona baca senke na moje šiške.

Ja, kćer prokletih boraca,

proklestvom koje se prenosi poljupcem u čelo

pri prvim tragom vazduha u novoskovanim plućima.

Ja.

Samo ja, mogu pronaći put do dna

onde, gde se krije odskočna daska od sleđene krvi.

***

Kiša probudi zvuke ostale u noći, samo mojoj

pohranjenoj u delovima koji me čine

probudi trnce u kreativnom centru mog nostalgičnog.

Osmehnem se kada trag ostavim

formiran delićima iskrzanih otkucaja

čudnog aparata ispunjenog crnom tečnošću.

Dobar osećaj raspline se harmonično

napravi talase u osami koja me prigrli.

Začudo ja se još uvek osmehujem.

***

Gleda ispunjenim šupljinama na glavi gde je duga

razapne kišu osmehom od prolećnog cveća

pečat ostavlja 

odobrenje ne dozvoljava

šarenim rečima na masnim papirima.

Godinama, svet vrtim na tankim kanapima

na ivicama realnih rubova.

Lažem.

Mnogo duže traju zablude.

Melanholici se radjaju.

Ljubavi, nastaju u mraku

praznih flaša dna

naređanih nasumice na površini šanka

skovanog od kostiju izumrlih laptira.

Čekala sam te.

Odgovaraš mi na pitanje, nekako usiljeno... Rekao bi još nešto... Čujem ti u glasu tu notu nelagode, ili čega god, koju pokušavaš da prikriješ... stekla sam takav utisak. I ne ispravljaj me ako grešim, ne želim da znam.

Iz tih i takvih razloga, tj. da ne bih morala da biram i posebno podešavam tonalitet svog glasa, dok je WC zauzet, a ti se oslanjaš ležerno na naslon stolice, baš preko puta mene, da pričekaš, kao da u lokalu ne postoji drugi WC, koji ti je uzgred bio bliži, ja odćutim svoj odgovor na isto to pitanje, i mahnem glavom ka već skoro praznoj čaši piva.

Možda sam i progovorila nešto, dok si visio tu, ne znam. Bila sam preokupirana pokušajima da se nasmejem, jer sam bila rešila, da te tako dočekam. Kažem ti, čekala sam te... Možda je i dobro što nisam, možda bi to značilo da sam ti se obradovala... ? Blah... još nisam prvu kafu popila... mrzi me da razmišljam o tebi toliko...

Znam da ponekad čitaš ove moje gluposti. Šta je tu je, sve mi slabe tačke znaš, šteta je učinjena, evo čitaj sad, ništa novo nećeš saznati. A i ne mogu normalnu rečenicu da sastavim, od jutros... 

No, budi polaskan, dobio si još jednu pesmu...

Još među zubima krcam ukus bajadera i tragove pronalazim u ćoškovima.

Još mi nozdrvama prostruji miris ušpinovanog šećera, a korake crtam iz daljine.

Jezik mi je tvoj na usnama ostavio žulj,

a zubi prelom kolena.

Tvoji su mi pogledi doneli osetljivost na svetlost,

a prsti skrivene slagalice u nedovršenim rečenicama.

Smejem se iako u meni ništa ne peva.

Volim jesen, a drveće umire.

Ima neke romantike u toj žutoj smrti.

Plačem, a nisam toliko tužna.

Jesen mi je ramena stegla i poljubila me u slepoočnicu.

Sad mirno žmurim.

Gde si procvetao, prvi put zamirisao

i zagolicao maštu

i nozdrve nevinih devojaka

što prave vence od tvojih stabljika

i nadaju se muškom zagrljaju?

Ko

ti je prvi pesme spevao

i čupao latice?

Kome

si prvi put došapnuo o ljubavi?

Koji te je vetar slomio?

Čije stopalo zgazilo?

Kojoj

si kosu ukrasio

dok je stajala pred oltarom

sva u belom

kao i ti?

U naletima me spopadaju histerični plač i nekakvi napadi panike.

Popila bih lekove za smirenje, ali nameravam da se napijem umesto toga.

A onda me spopadne nalet patetike.

Heh, moj Edward Cullen.

Ja Bella Swon. Prosečna, patetična, slaba i zaljubljena.

Sklupčala bih se u loptu i ne bih se pomerila.

Nemam noćne more, ali ih gutam na javi. Kad se nađem sama sa svojim mislima, kad ugledam nešto što podseća na tebe, kad sretnem nekog od tvojih drugova, kad čujem pesmu.

Neću više slušati Aerosmith i sl., da ne bih cmizdrela na svakih pet minuta. Muka mi je od same sebe...

***

I ponovo je ljut moj mali zmaj. Cvili. Toliko mi je mučno da ga slušam, toliko mi je žao što ga gušim. Obavija me krilima, ljulja.

***

Migozarad.

Trebaće mi vreme (kao užasno širok pojam), da zalečim ožiljke, ipak manje da te prebolim, ko zna koliko da zaboravim.

Nisam ja taj tip osobe, nisam ja taj tip devojke, ja se polako zaceljujem.

***

Možda iz navike, možda zbog sujete. Možda te volim? A kako nastaviš da voliš nekog ko ti je upravo slomio srce... ? Kako bliskost koja je postojala može tek tako da se odbaci? Kako nestane?

***

Uglavnom čitanje pomaže da skrenem misli...

A van kuće mi se i ovako ne izlazi.

Mali je ovo grad, sve podseća na tebe, svuda smo koračali zajedno Izbegavaću te u širokom luku, ne smem da priuštim srcu da iskoči iz grudi, ni mašti da mi podivlja u negativnom smislu, kad poželim da si u mojoj koži.

Tebi nikad niko srce nije slomio? Nije, nisi ga pustio dovoljno blizu.... Nisi pre mene, i to si rešio da sprečiš, pod svaku cenu... Proračunato. Kukavice.

Bah... snaći ću se ja... ne volim da se hvatam u koštac sa problemima, ali kako drugačije da ih rešim?

Sad si van mog života. Ostani tu i sutra.

Ja ću biti jaka, jer sam doživela i gore od glupog raskida.

Vetar početkom januara doneo je mokru susnežicu koja je zaledila ulice.

U predvečerje put postade nezgodan za poletne korake i ljudi oprezno žuriše kući.

U ponoć,

poželeh

nečiji dodir kože, uporedan korak i stisak podlakćene ruke

paklu cigareta i upaljač,

čašu kuvanog vina,

tvoje ozarene oči.

U magli,

videh

pri kraju ulice, pod svetlom lampe

izgubljene figure, iz sećanja poznate,

iz moje prošlosti.

Trepnem. Znam da je priviđenje.

Ipak oni me zagrliše i moj dečiji smeh stade da mi odzvanja u ušima.

Dok je grad sijao, igraše mi slike pred očima, duhova u noći.

U strahu,

čuh

šaptanje stihova i moje usne koje izgovaraju molitvu.

Sneg ponovo poče da pada

i ja sklopih ruke oko zlatnog lanca što se lagano njihao u ritmu mojih koraka.

Uz brze otkucaje srca utrčah u ulaz tvoje zgrade.

I dok sam čekala da otvoriš vrata, cupkala sam nogom nestrpljivo, čekajući da me zagrliš.

Out in the fields
Where the farmers grow bread
When called for the meals
They took for the shed
Then dark came to fall
And silence was all
A beauty shone bright
Surrounded by light

c'mon now;

I fell in love with an Alien
Fell in love with her eyes
Fell in love with an Alien
I’m telling you no disguise
I’m in love with an Alien
I’m in love with her eyes
I’m in love with an Alien
I’m telling you no disguise

She came looking out babe
for a Romeo ‘caus
She ain’t looking out babe
for a homeboy
I fell in love with an Alien
I'm in love with her eyes
I'm in love with an Alien
I’m telling you no disguise

The moon went to bed
The sun growing red
A scarecrow appeared
And chased her in fear
She send me her love
Her love to me
And then we did grow
A big family

c'mon now;

Fell in love with an Alien
Fell in love with her eyes
Fell in love with an Alien
I’m telling you no disguise
I’m in love with an Alien
I’m in love with her eyes
I’m in love with an Alien
I’m telling you no disguise

She came looking out babe
for a Romeo ‘caus
She ain’t looking out babe
for a homeboy

Fell in love with an Alien
Fell in love with her eyes
Fell in love with an Alien
I’m telling you no disguise
I’m in love with an Alien
I’m in love with her eyes
I’m in love with an Alien
I’m telling you no disguise

James Morrison
You Give Me Something

You only stay with me in the morning
You only hold me when I sleep
I was meant to tread the water
But now I've gotten in too deep

For every piece of me that wants you
Another piece backs away

You give me something
That makes me scared alright
This could be nothing
But I'm willing to give it a try
Please give me something
Because someday I might know my heart

You only waited up for hours
Just to spend a little time alone with me
And I can say I've never bought you flowers
I can't work out what they mean

I never thought that I'd love someone
That was someone else's dream

You give me something
That makes me scared alright
This could be nothing
But I'm willing to give it a try
Please give me something
Because someday I might call you from my heart

But it might be a second too late
And the words that I could never say
Are gonna come out anyway

You give me something
That makes me scared alright
This could be nothing
But I'm willing to give it a try
Please give me something

You give me something
That makes me scared alright
This could be nothing
But I'm willing to give it a try
Please give me something
Because someday I might know my heart

Know my heart, know my heart, know my heart

Odeća joj je bila mokra i lepila joj se uz telo. Teške kapi kiše slivale su joj se niz vrat i lice. Sve oko nje je letelo u prašini. Bilo je to retko nevreme, a Katrin odluči da u ovome uživa. Zvuk kapi koje dobuju po mermernim površinama bio je smirujuć i prijatan. Stajala je tu već neko vreme, i stomak joj iznenada zakrča. Tada se seti da celog dana nije jela. Nebo poče da se razvedrava, a nju počeše da napuštaju napetost i nervoza. Kiša je satima lila, i sad poče da jenjava. Mokre kože i odeće naježila se pred ne tako jakim naletom vetra.

Arion.

- Ti to mene uhodiš?

- Ne. Pitam se šta radiš tu na kiši? – ogovori on, na korak iza nje.

- Pokušavam da razmišljam. Nešto mi ne ide od ruke. Ti?

On joj se približi još bliže. – Zar to ne možeš negde na suvom...?

Ona se polako okrete ka njemu. Bio je dosta viši od nje. Čudno je posmatrao. Oči su mu poprimile nijansu ljubičaste. Izgledao je tužno, ili joj se bar tako činilo. Zapanjila se činjenicom da su se na njegovom licu mogle pročitati ikakve emocije. Uz kišu izgledalo je kao da plače, a to joj je zaista bila nemoguća zamisao.

- Treba ti... nešto? -  pitala ga je i pokušala da se odmakne, ali je noge izdadoše.

Arion joj uputi sarkastičan pogled, koji je pratio sličan osmeh. – Tvoja milozvučna dreka se čula na kilometre.

- Koliko se čulo?

- Ja sam čuo dovoljno.

- Aha. Lepo ja kažem da ti mene uhodiš... Ti uvek sve čuješ ...

Ponovo se osmehnuo. Sada je izgledao zadovoljno. Konačno Katrin povrati kontrolu nad sopstvenim udovima i pokuša da se odmakne, ali Arion koji je uhvati za mišicu joj ne dozvoli. – Hteo bih, da razgovaram sa tobom...

Nežno je privukao k sebi, obuhvatio snažnom rukom oko tankog struka, i poljubio.

Žmurim i ako ti ne vidim lice u potpunosti, u sveobuhvatnom mraku,

plašeći se, da ću te ugledati kako me posmatraš.

Zagrliš me kad se stresem od hladnoće u toj sobi.

Pređeš prstima po koži da me smiriš, kad mi ponestane daha, kad se naježim...

Možda je bolje da i ja imam zid, ali ja imam samo kartonsku kutiju...

Kažem ti : "Kupi mi zmaja"

Ćutiš i to ćutanje potraje...

"Ali ti imaš zmaja..."

Dodirneš me toplom šakom između grudi, i kažeš:

"Tu je... Čuvaj ga, sebično."

Skupljam pare za jednog zmaja koji je besan, i drugog koji spava.

Na oba ramena.

Spava li?

Besni li?

Radoznao je.

Želi da ti priđe što bliže i po cenu gorkog ukusa pobede...

I ti me puštaš.... Uz upozorenje...

I onda shvatim, bolje da si ostao enigma, možda...

Kontradiktornost i konstantna promenljivost su tvoje mane,

ja ih imam možda daleko više...

Tišina nas opet uljuljkava, pa kao da znam da se iza nje nešto krije,

usudim se da otvorim oči.

Ti iz mojih možeš pročitati sve....

Ja sam slepa.

Pusti me da živim na krilima zmaja,

zagrli me.

Mir mi treba, posle sveg nemira sa kojim se i danas ponekad jedva izborim.

Mir mi treba, ne uskraćuj mi to.